Ivo Andrić: razlika između inačica

* "Gospođu„Gospođu Croatiu volim stalno i nesretno. Nesretnija je nego ikad, ali ja je volim više nego ikad. Nije ona kriva što je nesretna ni ja što je volim." ”<ref>Lada Žigo, »Mirnim perom u rat!« // ''[[w:Republika (časopis)|<span style="color:darkred">Republika</span>]] : mjesečnik za književnost, umjetnost i društvo'', godište LXIV., br. 6., lipnja 2008. / gl. ur. [[w:Ante Stamać|Ante Stamać]], Zagreb : Društvo hrvatskih književnika i Školska knjiga, 2008., ISSN 0350-1337, str. 89. – 96.</ref>

* "Sve„Sve je to samo kratak ružan san, taj govor o pobjedama; nema poraza ni pobjeda nego uvijek i svuda, kod poraženih jednako kao i kod pobjednika, napaćen i ponižen čovjek." ”<ref>Ivo Andrić, ''Crveni listovi''. U časopisu ''[[w:Hrvatska njiva|Jugoslavenska njiva]]'', br. 20., Zagreb, 1919., str. 324.</ref>

* "»Držite se stvarnosti, velike naše današnje stvarnosti, oslonite se u pitanju jezika, kao i u svemu ostalom na narod, ostanite uz njega, osluhnite kako se izražava, podižite i razrađujte njegov izraz, i ne ćete nikad zalutati." «<ref>[[w:Marin Franičević|Marin Franičević]], ''Pisci i problemi'', »Kultura«, Zagreb, 1948., str. 347.</ref>

* "Ali„Ali srce je moje tamno jezero, koga ništa ne diže i u kome se niko ne ogleda." ”<ref>Ivo Andrić, »U sumrak« (izvorno: У сумрак) // ''Bosanska vila'', br. 18., Sarajevo, 30. rujna 1911., str. 276.</ref>

* "„''Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili drugi način ne služe čoveku i čovečnosti.''"”

** ''O priči i pričanju'', 1961. <ref>Miodrag Bogićević, ''Moderno i tradicionalno'', IRO »Veselin Masleša«, OO Izdavačka djelatnost, Sarajevo, 1980., str. 66. (COBISS.SR-ID: 17999111)</ref>

* "»Za mene je najbolje kad ja pišem a ne govorim, i kad se o meni ne piše i ne govori."«

* "»''Kad isključim telefon, da bih mogao mirno da radim, ne osećam se sasvim dobro ni lagodno. Čini mi se da sam nešto propustio, da sam se o nekog ogrešio i da mir do kojeg sam tako došao nije prirodan, nije onaj pravi i zdravi mir koji je potreban za rad. Nešto slično kao kad uzmem prašak za spavanje pa spavam, ali znam (i u snu znam) da moj san nije ono što treba da je san u životu zdravog čoveka. Onda opet uključim telefon i, ometan, radim rastrgano i na prekide, ali bolje. Na svakoj knjizi koja znači dobro umetničko delo moglo bi se napisati: "Oteto„Oteto od života, moga i vašega."” Ima mnogo osetljivih i slabih ljudi koji celog svog veka očekuju i žele neki svoj potpun i konačan obračun sa životom, sa društvom, sa ljudima oko sebe; maštaju o njemu mnogo i stalno, pokušavaju često i na razne načine da ga izvrše i, naravno, nikad ne uspevaju; troše u to najbolje snage i najlepše godine; propuštaju sve prilike da ma šta stvarno i korisno urade; i na kraju, postavši zbog toga smešni i svima dosadni, nestaju zajedno sa svojim uzaludnim i neprirodnim snom. Samo poneki od njih, koji je pored toga i umetnik, uspeva ponekad da od svog jalovog maštanja i od svog nerešljivog spora sa životom i od svoje nesposobnosti da ga reši, načini umetničko delo, i tako drugim putevima i načinima da smisao svom jedinom i zbog nezdrave iluzije upropašćenom životu.''"«

* "»&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Često sjedim sate i gledam u hladne jesenje boje. Mir sudbine koja se više ne da promijeniti ledi mi se na duši i licu.<br />&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Sve je u meni mrtvo; tako mi je dobro.<br />&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ne dopire do mene zvuk, umro mi je očinji vid. Sve je ostalo za velikom kapijom koja se zatvorila muklo za mnom. Izdubio sam sve i nisam više čovjek nego nemirna besana misao koja je potonula i prićutala se na dubokom dnu, a nada mnom su kao neprozirne zelene mase vodâ, mir, daljina i zaborav."«<ref name="Ex_Ponto"/>